Uvod u generativni dizajn na mesnom koledžu Ivy Tech dao je bivšem operateru animatronike veštine potrebne za promenu karijer
Kada mu je dijagnostikovan reumatoidni artritis, Džastin Bejker je bio prinuđen da preispita svoju karijeru u animatronici i vrati se u školu da studira tehnologiju mehaničkog inženjeringa. Uvod u generativni dizajn na mesnom koledžu Ivy Tech u Indijani dao mu je inspiraciju koja mu je bila potrebnu da spoji svoju bivšu karijeru sa novom.
Tokom studiranja i učestvovanja u programu Outsight Network tehnološkog centra kompnije Autodesk, Bejker je usmerio svoju pažnju na teške, ručne kontrole lutaka kojima operatori animatronike moraju da drže satima. Nije iznenađujuće što su povrede zbog ponavljanja pokreta uobičajene u ovoj disciplini. „Želeo sam da pronađem način da ove uređaje učinim lakšim tako da imaju manji uticaj na telo operatera“, on kaže.
Bejker, sada proizvođač i dizajner, koristio je mogućnosti generativnog dizajna softvera Fusion 360 kompanije Autodesk kako bi smanjio težinu kontrolora lutaka sa 25 kilograma na 5 kilograma. „Prva stvar o kojoj razmišljam kada dizajniram u CAD-u je – Da li na ovo mogu da primenim generativni dizajn?“ Pogledajte video i saznajte više o tome kako mesni koledž Ivy Tech pomaže studentima kao što je Bejker da pronađu nove puteve za svoje veštine za koje su prirodno nadareni.
[Transkript videa]
Džejmi Hamilton, vanredni profesor mašinstva na mesnom koledžu Ivy Tech: Za mojih deset godina na koledžu Ivy Tech, mogu vam reći da je bilo nekoliko studenata koji su imali veliku prirodnu sklonost ka korišćenju softvera kao što je ovaj. Džastin je na veoma kratkoj listi ljudi za koje pamtim da su bili zaista izuzetni. Džastin je neko kome nešto pokažem i kada se vratim posle samo nekoliko dana, on je 10 milja dalje od onoga što sam mu pokazao.
Džastin Bejker, proizvođač, umetnik fabrikator i student na koledžu Ivy Tech: Odrastao sam 80-ih i 90-ih kada su filmovi pravljeni ručno i svi rekviziti su bili ručne izrade. Ako vidite nešto prelepo, neko je to napravio sopstvenim rukama. I u to sam se zaljubio. Mnogo sam se zaljubio.
Kako sam rastao i počeo da se povezujem sa malim proizvođačima i zajednicama za imerzivne i rolplej događaje uživo, otkrio sam da tu imam izvor prihoda koji sigurno mogu da napravim, i to je stvarno razlog zašto sam odlučio da pravim rekvizite.
Zapravo, bio sam van škole prilično dugo – od srednje škole i vojske – vodio sam prilično uspešan posao. 2012. godine sam počeo da imam problema sa rukama. Stanje se toliko pogoršalo da morao da nosim proteze na rukama 24 časa dnevno. Trebalo je tri do četiri godine da shvatim da imam reumatoidni artritis. Zbog toga mi je teško da koristim alatke koje sam ranije koristio u svom zanatu, jer mehaničke vibracije prolaze kroz vaše ruke i izazivaju artritis. Zato sam želeo da se vratim u školu i naučim kako da učinim da roboti to rade umesto mene.
Hamilton: Volim da radim na mesnom koledžu Ivy Tech i učim naše studente jer volim da slušam njihove priče. Imamo dosta netradicionalnih studenata ovde na koledžu Ivy Tech. Uvek je zanimljivo upoznati novu osobu i videti odakle je i kako je završila ovde i koji su joj ciljevi i onda je zaista obučavati kroz taj proces.
Praznine u veštinama znače da studenti mnogo puta dolaze bez mnogo tehničkog znanja, ako ga uopšte i imaju. Možda imaju veoma dobro tradicionalno obrazovanje, ali nisu proveli mnogo vremena radeći, praveći stvari rukama, dizajnirajući, rešavajući probleme. I zato pokušavamo da te studente naučimo kako da osnovne veštine koje već imaju, bilo da su to matematičke ili naučne veštine, primenjuju na probleme u stvarnom svetu.
Bejker: Kada sam se vratio na koledž, nisam položio osnovni test algebre. Bio sam veoma, veoma nov u svetu matematike. Tako da sam sa mnogo rezerve razmišljao o pitanju vraćanja u školu i bombardovanja informacijama i tehnologijom koju nikada nisam imao u rukama.
Hamilton: Pristupačnost softvera je od ogromnog značaja za naše studente zato što je to nešto što mogu da ponesu sa sobom kući, bez velikih troškova.
Bejker: Pošto sam se vratio u školu i ponovo se upoznao sa CAD softverom, posebno sa softverom Fusion 360 – toliko je intuitivan, lak za korišćenje i dobro prihvata istraživanje uvek kada mi je potrebno. To je zaista pristupačan alat.
Kada sam prvi put iskusio generativni dizajn softvera Fusion 360, jedna od prvih stvari o kojoj je instruktor govorio je činjenica da ćete koristiti manje materijala za obavljanje istog posla. Biti ekološki svestan i želeti da uštedimo resurse, a da istovremeno da učinimo stvari lakšim i pristupačnijim, to je bilo to. To je sve što to mi je trebalo. Možete da koristite 35% manje materijala ako koristite ovaj sistem da vam dizajnira delove.
„Prva stvar o kojoj razmišljam kada dizajniram u CAD-u je – Da li na ovo mogu da primenim generativni dizajn?“
To je ključan deo obrazovanja, da razumemo nauku o materijalu i njegovoj upotrebi. U budućnosti, znamo šta treba manje da koristimo i potrebno nam je da sa manje uradimo više. Dakle, održivost i proizvodnja, ne znam da li uopšte mogu da postoje jedna bez druge.
Komad koji otvaramo je lutkarski kontroler sa tri ose dizajniran da bude 75% lakši i sadrži najmanje 50% manje komponenti od originala. To sam postigao tako što sam smanjio delove za jednu trećinu u odnosu na original i težinu sa 25 kilograma spustio na 5 kilograma.
Neverovatno je da možete da dizajnirate nešto što je tako futuristično i tako avangardno – i da se otvori kutija i iz nje izvadi ova stvar, koja ne samo da je tačno ono što ste videli na ekranu, već je tačno ono što ste se nadali da ćete videti na ekranu. Manje je težine. Bolje funkcioniše. Izgleda neverovatno.
Hamilton: Osećam se kao veoma uspešan profesor uvek kada mi dođu studenti kao što je Džastin i objasne na čemu rade, a ja to ne mogu da razumem.
Izvor: teamCAD
