Decembra 2021. u podgoričkoj Modernoj galeriji otvorena je izložba „Svetlana Kana Radević – posleratna arhitektura između centra i periferije”, koja je prethodno bila na Bijenalu u Veneciji.

„Ona je definitivno prva arhitektinja sa licencom u Crnoj Gori.

„Kana i njeno stvaralaštvo veoma su važni, ne samo zbog crnogorske kulturne baštine ili jugoslovenske, već je bila i deo svetskih tokova”, kaže Dijana Vučinić, kustoskinja izložbe, za BBC na srpskom.

Kanin rad bio je i deo izložbe u njujorškom Muzeju moderne umetnosti MOMA tokom 2018. i 2019. .„Stvaranje konkretne utopije: arhitektura Jugoslavije od 1948-1980″.

Iako je radila u Podgorici, koja je naspram centara Beograda, Zagreba i Ljubljane bila neka vrsta jugoslovenske periferije, Svetlana Kana Radević izborila se i za mesto u tada dominatno muškoj profesiji.

„Svedoci smo već godinama da to stvaralaštvo, nastalo na periferiji, posebno ono koje su stvarale žene je u drugom planu ili uopšte nije vidljivo.

„U tom smislu joj je bio malo otežan put”, kaže kustoskinja izložbe.

Kako je tekao njen put?

Rođena je 21. novembra 1937. i osnovnu školu završila je na Cetinju, a gimnaziju u Podgorici.

Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, navodi se na sajtu Muzeja žena Crne Gore.

Ona je najviše radila u tadašnjem Titogradu, ali je bila uključena i u svetske tokove – školovala se kod čuvenog arhitekte Luisa Kana u Fildelfiji na Univerzitetu u Pensilvaniji kao dobitnica Fulbrajt stipendije.

Usavršavala se i u Tokiju, kao i evropskim prestonicama, a bila je i inostrana članica Ruske akademije za arhitekturu i građevinske nauke.

„Među kolegama u toj klasi profesora Kana, ona je najverovatnije bila najostvarenija”, kaže Vučinić.

Kana je u Americi boravila kada je već iza sebe imala nekoliko značajnih projekata.

Najznačajnije delo – hotel Podgorica

Njenim najznačajnijim delom smatra se upravo njeno prvo – hotel Podgorica na reci Morači u centru glavnog grada Crne Gore.

Na konkursu je pobedila i to nedugo po povratku sa studija na Arhitektonskog fakultetu u Beogradu kada se zaposlila u rodnoj Podgorici.

Za to će 1968. dobiti prestižnu saveznu nagradu lista Borba koja je decenijama dodeljivana za najznačajnija arhitektonska ostvarenja na području Jugoslavije na predlog svake od šest republika.

Ona je jedina žena arhitekta dobitnik te nagrade i jedini arhitekta iz Crne Gore nagrađen ovim priznanjem, kao i najmlađi laureat – dobila ju je kad je imala 31 godinu.

„Ta nagrada je bila vrlo važna i praćena u javnosti.

„Zbog publiciteta, poznatim arhitektima koje su je dobijale menjao se njihov status u javnosti”, kaže Sonja Dragović, doktorantkinja na Fakultetu za arhitekturu i urbanizam na Univerzitetu u Lisabonu.

Kako kaže, u doba socijalističke Jugoslavije kada su se održavali veliki i važni arhitektonski konkursi, žiriranje je bilo uživo prenošeno na radiju.

„U Podgorici se za neke projekte to dešavalo u Zelenom salonu hotela Crna Gora koji je bio elitna lokacija i ljudi su to mogli da čuju.

„Članovi žirija su govorili zbog čega je jedan projekat bolji, od drugih, procesi su bili otvoreniji”, kaže Dragović.

To je bio deo duha vremena šezdesetih i sedamdesetih godina i samoupravljanja u Jugoslaviji.

„Znalo se da su ljudi odvajali od plata čuvene samodoprinose da bi bio izgrađen sportski ili kliničko bolnički centar.

„Postojala je velika odgovornost prema javnosti da se uradi najbolje što može, najjeftinije što može da bi se izvukao maksimum iz tog zajedničkog novca”, navodi ona.

Arhitektura za čoveka i u ime čoveka

Na sličan način razmišljala je i Kana.

„Arhitektura nije avantura prostora i materijala”, govorila je.

„Ona je i etički čin, sve odluke donosite za čoveka u ime čoveka.

„U prošlosti je arhitekta radio za pojedinca, danas radi za društvo”, kaže ona u pomenutoj emisiji televizije Titograd, crtajući štapićem skicu spomenika na Barutani koji je te godine zvanično otvoren.

Njeno delo – spomenik na Barutani predstavlja spomen obeležje u znak sećanja na žitelje dela Crne Gore – Lješanske nahije koji su poginuli u oslobodilačkim ratovima u prvoj polovini 20. veka – Balkanskim ratovima (1912-1913), Prvom i Drugom svetskom ratu.

Među njenim značajnim delima nalaze se i hotel Zlatibor u Užicu, poslovni centar Kruševac i Autobuska stanica u Podgorici, hotel Mojkovac i mnogi drugi.

Dobitnica je Trinaestojulske nagrade 1968. godine i Nagrade oslobođenja Podgorice 1992. godine.

Od studentskih dana, pa tokom čitave karijere i sve do smrti sa njom je sarađivao i družio se podgorički arhitekta Andrija Markuš.

Kako je zapisao u knjizi „KANA, eseji o arhitekturi” njih dvoje su znali satima da raspravljaju o arhitekturi i praktično i teorijski.

„Svetlana Radević je dokaz da kad treba povući snažno, ne treba reći „povući muški”, jer je ona 1967. povukla jače od svih, kod činjenice da je to na papiru još teže: podići i povući potez snažno”, piše u knjizi.

I u razgovoru za BBC opisuje je istim žarom.

„Reč je o izuzetno snažnoj ličnosti koju mi očekujemo da bude muškarac, što ne znači da to ne može i žena, ali kod nje je to stvarno dominantno”, kaže Markuš za BBC.

To ne znači da nije bila ženstvena, naprotiv, bila je, kaže, „markantnog stajlinga”, a ceo život posvetila je radu i arhitekturi.

Nije se udavala nikad, niti je imala dece, za njom su ostala njena dela.

Nadimak po kom je i danas poznata, dobila je još kao dete i na porodičnim slikama na poleđini je često stajalo – Kana i Lili.

Lili je njena sestra Ljiljana, koja je takođe bila arhitektkinja.

„Kana je bila dosta vezana za porodicu, posebno za sestru Ljiljanu koja je nešto mlađa i sa kojom je kasnije radila zajedno na velikom broju projekata”, kaže Dijana Vučinić.

Koliko su se njena ličnost i pojava preplitale sa profesijom pokazuje i ranije zapažanje Andrije Markuša.

„Iznad krupnih naočara sa masivnim okvirom dominirao je šešir sa velikim obodom u blagom luku oborenih ivica, kakve su forme i na Kaninoj Autobuskoj stanici i na nadstrešnici Hotela Podgorica, nažalost porušenoj”, piše Markuš.

Zamrznuta lepota

Naziva je „poetesom naših prostora”.

„Ona je bila lepa i privlačna, ali što se tiče nas muškaraca i od samog sveta koji je okruživao, ona je za nas bila kolega u pravom smislu, koja tu sopstvenu lepotu kao da je mumificirala ili zamrzla.

„To je davalo njoj jedan plus za arhitekturu – odvažnost i dostojnost objekata koje projektuje”, ističe on.

Od ostalih kolega razlikovala se u slobodi, koja bi se mogla nazvati drskošću, ali pozitivnom – da ne razmišlja koliko će neki projekat da košta, što nije bilo često u vreme socijalizma, napominje Markuš.

„Ti njeni prohtevi uspevali su na konkursima za luksuzne objekte, poput hotela”, dodaje.

U pričama i anegdotama ostalih savremenika, Kana je predstavljena modernim žargonom rečeno kao boss lady – dama šef, kaže Sonja Dragović.

„Bila je stručna i poštovana od kolega, precizna u radu, bila je i zanimljiva i visprena, inspirativna sagovornica.

„To govori i činjenica da je uspela da se probije u tom polju koje nije bilo toliko otvoreno za žene”, navodi ona.

Sigurno da je bilo još arhitektica i žena koje su radile u urbanističkim biroima, ali se Kana izborila za poznatost i prepoznatljivost, dodaje.

Tokom celog života zanimalo ju je preplitanje arhitekture i društva.

„Veliki deo karijere je provela u Republičkom zavodu za urbanizam i projektovanje (RZUP), značajnom kolektivu, a onda je kasnije, tokom devedesetih bila i društveno angažovana.

„Učestvovala je u formiranju Dukljanske akademije, nauka i umetnosti, Crnogorske Matice, PEN centra”, kaže Vučinić.

Zanemarivanje njenih dela

Za razliku od zlatnog jugoslovenskog perioda u kom je Kana najviše radila, moderna zbivanja doneće promene u čitavom društvu, pa i arhitekturi.

U kapitalizmu se ispred društvene funkcije stavlja privatno zadovoljenje i potrebe i želje investitora za koje arhitekte rade, kaže Sonja Dragović, inače ekonomistkinja po struci, koja na postdimplomskim studijama izučava urbanizam.

Tako dolazi do sve masovnijeg „investitorskog urbanizma”, koji je bio i pokretač za osnivanje udruženja KANA – Ko Ako Ne Arhitekt, čija je članica Dragović.

Ova nevladina organizacija nosi Kanino ime, ali je inspirisana i njenim radom.

Prve akcije grupe KANA počele su 2015. kada je počela izgradnja staklenog solitera samo nekoliko metara od Kaninog hotela Podgorica.

Ideja je bila da se skrene pažnja i svih nadležnih institucija, ali i da se provokativno obrate kolegama arhitektama da dignu glas, otuda naziv Ko ako ne arhitekt.

Mlade arhitekte, uglavnom tek svršeni studenti, okupljali su se i i brojnim inicijativama skretali pažnju na to narušavanje prostora zarad pojedinačnih interesa investitora.

Hotel u to vreme nije bio zaštićen kao kulturno dobro, to će postati tek 2021.

„Glavni kvalitet hotela Podgorica i ono zbog čega je Kana dobila i nagradu za tu zgradu jeste način na koji je vrlo promišljeno i promućurno uklopila novi i vrlo savremeni objekat u postojeći kontekst”, navodi Dragović.

Hotel se nalazi nadomak reke Morače, a na fasadi su kameni obluci iz reke.

U blizini je srednjevekovna tvrđava, stari grad – Stara varoš Podgorice, a sam hotel ima detalje koji referišu na sve to.

Pola veka kasnije, na gotovo istom mestu, gotovo uza zid hotela počela je da niče staklena višespratnica.

Dok je trajala borba aktivista na terenu i pred nadležnim ustanovama, soliter je izgrađen.

Istraživačica Dragović tu zgradu opisuje kao „užasnu”, jer je takva arhitektura na toj poziciji neadekvatna.

„Pored solitera hotel se skoro i ne vidi.

„U poslednjih godinu dana nekoliko najviših spratova su prekriveni crnogorskom zastavom što je malo groteskno, ali je s druge strane sjajna ilustracija da zvanična državna politika podržava takvo urnisanje prostora.

„To je flagrantno stavljanje privatnog interesa u povlašćenu poziciju nasuprot javnom”, navodi Dragović.

Crnogorci koji gledaju Podgoricu u Veneciji

Prvi je pokrenuo incijativu da se hotel Podgorica i mnoštvo drugih objekata iz tog perioda zaštiti upravo arhitekta Andrija Markuš, ali je taj predlog dugo stajao u fiokama.

Posebno ga je žestilo kada je desetine Crnogoraca išlo 2004. u zvaničnoj delegaciji na Bijenale u Veneciju da tamo vide Kanin hotel Podgoricu, iako ih je od njega delila samo nevelika Morača.

„Dva puta su se desili ti apsurdi da njeno delo predstavlja Crnu Goru na Bijenalu i da tamo odu ministri sa ženama, kao ponosni, o državnom trošku da vide izložbu.

„I kad se vrate deset dana isti oni svojim potpisima daju da se ruši i uništi taj objekat”, ističe Markuš.

Narušavanju i promeni izgleda njene jedinstvene Autobuske stanice svedočila je i Kana.

Počelo je u poslednjoj godini njenog života 2000. kada je već bila ozbiljno bolesna.

„U krevetu se mučila, a već su joj donosili slike da joj ruše jedan deo na Autobuskoj stanici i na poslovnom centru Kruševac.

„Da je bila živa ona ništa od ovoga ne bi dozvolila, oči bi izvadila da to zaštiti”, zaključuje Markuš koji joj je posvetio i stihove:

Ispod linija kontura Kaninih duhodjela,

Žive jedina njena djeca – uokvirena, ozračena,

osvjetljenjem zasjenčena, vraćajući odbljesak oku,

iako statična – pokretna

uz nju i niz nju postojećim i nepostojećim žmarcima

i asocijacijama, ličeći na čovjeka